Poezija

Mermerna kob

Životinjo, od mermera si

na obalu izbačen u drhtanju

da jurcaš od Mediterana do Bosfora i

gutaš mora kao podnevna sunca kad penušaju po kamenju

Mikelanđelo ti je ruke stvorio, a ti povodljiv

enfant terrible postao

plačeš, a kažeš mi kako zevaš od dosade

 

sanjam te životinjo

tvoja leđa moja su barka

tamo gde Mesec uranja u tminu

u strašnom potonuću svega

još jedna nemogućnost savršenih stvari

ostaješ ti


Sve uništava

Čovek nepogrešivo bira šta će ga uništiti

ubijaju ga vozovi

protok stvari

sumrak koji prelazi u veče

ubija ga život u mlinu koji naslućuje

jer stari majstor brašno pravi

gde spava zloduh i čovec i čovečica zajedno

naslućuje svet i njegovu mašinu

mesec juri mesečinu

i to ga muči

sjajna prašina nedolična

njegovog staklenog sjaja,

nepomičnog sjaja


Goli ljudi

Ljudi hodaju

a kada čuju za nečiju smrt

zastanu, trznu se i malo razmisle

svi ti ljudi koje vidite

nose odela i maske na licu.

zamislite ih gole,

skinite im maske.

ako još uvek stoje nepoljuljani,

to su pravi ljudi

problem je što će većina koju zamislite

bez odela

sata

statusa

stana

muža

žene

ili automobila,

postati komična i besmislena

kao neispisani list papira